Biljana, tvoja maratonska priča je jako zanimljiva pa smo zato želele da te bolje upoznamo. Više puta si istakla da si ti na prvom mestu naučnica. Kada i kako si shvatila da voliš biologiju i nauku?
Ja sam uvek bila onako štreberski tip, volela sam sve predmete, ali prirodne nauke su mi nekako uvek bile ono što mi ide. U početku sam mislila da ću se baviti medicinom i tek u 4. razredu gimnazije kada smo imali jedan deo biologije koji se bavi molekularnom biologijom shvatila sam da je to nešto što me apsolutno fascinira.
Čime se molekularna biologija zapravo bavi?
To je baš izučavanje DNK, kažemo molekularna biologija ali i tu postoji usmerenje. Ja se sada zapravo bavim molekularnom endokrinologijom, tačnije endokrinološkim oboljenjima na molekularnom nivou.
A kako tvoj naučni život izgleda na svakodnevnom nivou?
Sada pošto sam na postdoktorskom usavršavanju moj rad podrazumeva deo praktičnog rada u laboratoriji i deo teorijskog rada. U okviru našeg Instituta, moja grupa i ja se bavimo određenom temom, projektom, izučavamo glukokortikoidne hormone i poremećaje koji su povezani sa njim. U našem slučaju to je metabolički sindrom ali krajnji cilj je da ono što otkrijemo i uradimo dođe do publike i postane primenjivo.
A koji deo toga tebi najviše prija, u čemu najviše uživaš?
Ja sam veliki radoholik, volim da radim i zato dolazim na posao u 7 sati. Mnogo volim laboratoriju i naučni aspekt rada ali posle određenog perioda u laboratoriji se ipak umoriš a ponekad i ne ide sve po planu. Tada poželim promenu ali kada dobijem rezultat sve zaboravim, kao i na maratonu kad dođem do cilja zaboravim na svu muku. Meni se posao ne završava kada izađem iz laboratorije. Mnogo je čitanja i ja to sve jako volim, jer tako imam priliku da svakog dana naučim nešto novo. A kada se umorim onda izađem na stazu i trčim i to me jako opušta, tako sam i počela da trčim.
Kako je došlo do prve trke?
Na Olimpu su jednom prilikom drugari primetili kako trčim i rekli mi da sam stvorena za maraton. Nisam ništa znala o tome, imala sam najobičnije patike i trčala iz zadovoljstva. Oni su mi pričali o maratonu, ja sam pomislila da bih možda i mogla da ga istrčim i tako su me na prevaru odveli na trčanje od 23 km koje ja nisam ni osetila samo sam pomislila kako nešto dugo traje taj trening. Kada su mi rekli koliku sam distancu istrčala shvatila sam da sam spremna za maraton.
Možda u stvari naš sport trpi zbog nauke?
Da, ja u tom trenutku nisam znala ni šta je pejs, ni šta je maratonski zid, ni šta su grčevi, u patikama za fitnes običnim sam istrčala tih prvih 23-25 km. Posle toga sam se odlučila da istrčim maraton i svoj prvi maraton sam istrčala za 3h i 39min. Prvo nisam mogla da verujem da sam istrčala maraton, a onda nisam mogla da verujem sa kakvim vremenom sam to uspela, jer je to vreme o kome i mnogi dugogodišnji maratonci sanjaju i sve sam mislila da je to početnička sreća. Osećala sam se predivno, nisam bila ni umorna, ja stvarno za ta 42km nisam osetila nijednu teskobu, ni bol ni ništa, jedino sam na tih poslednjih par kilometara razmišljala pa sad je ipak malo dosta, mogao bi sad već da bude kraj.
Kakav je bio osećaj kada si stigla na cilj?
Ponos. Baš ponos sam osetila. Ali još veći ponos sam osetila godinu dana posle toga, na Beogradskom maratonu 2016. godine, kada je bila opet ekstremna temperatura i kada su mnogi posustali, tad mi je bilo teško zbog te vrućine, ali kada sam ušla u cilj i kada je Rale Simić rekao da druga srpkinja, Biljana Bursać ulazi na cilj, tada su me takve emocije savladale, i prošlo mi je kroz glavu, pre godinu dana nisam znala da postoji sve ovo, jer ja sam eto Biljana Bursać doktor nauka, i tada sam prvi put zaplakala. I posle toga sam imala trke ali taj osećaj na toj trci je jedinstven.
Da li praviš plan trka?
Ne. Nisam ozbiljna u tom smislu. Na državnom sam ostvarila svetsku normu, i negde to sve dobija sve ozbiljnije razmere ali ja i dalje to doživljavam kao svoje zadovoljstvo i mislim da kad bih počela previše da planiram da bih izgubila taj osećaj. Nemam sat kada trčim, ne kontrolišem pejs kada treniram a zapravo ne treniram, ja trčim, samo trčim. Trčim 5-6 puta nedeljno jer mi prija. Radim sve po osećaju i ne volim da se tu ograničavam, da planiram, jer sam mnogo što šta morala pa ne želim da mi trčanje bude moranje i ako mi neko kaže to i to moraš da ostvariš onda bi izgubilo draž.
Ti svom telu pružaš podršku i putem ishrane?
Da, to jeste verujem veliki deo mog uspeha, ja jako vodim računa o ishrani.
Ali svakako si jako talentovana, To je više nego očigledno.
Da, ali ja nisam sportista, a ne može se baš reći da sam rekreativac, ali posao mi je na prvom mestu. Mnogi misle da bih mogla još mnogo više kada bih imala plan ali onda bih ja to počela da doživljavam na drugi način. Ovo je nešto što mi je lepo, i lepo je kad napreduješ u bilo čemu, ali sve to radim u granicama svog zadovljstva.
Koji ti je sledeći cilj?
Državno prvenstvo u ultramaratonu sigurno, to mi je prvo.
Koje ti je omiljeno mesto u Beogradu?
Kako sam trčala po celom Beogradu, upoznala sam ga prilično dobro i baš sam ga zavolela. Prošle godine sam otkrila Košutnjak i zaljubila se u njega, i jako volim i Avalu, tamo imam i asflat, i imam te uzbrdice i to mi prija.
Toliko sijaš kada govoriš o trčanju čini se da veliki deo lepote pronalaziš u tome, deluješ kao da te lepota ne zanima i ne opterećuje u uobičajenom, pojavnom smislu?
Mislim daje lepota sveprisutna, ne ograničavam je na estetsku kategoriju. Svaka žena koja je srećna je po meni lepa, i svaki čovek koji je srećan je meni lep. Okružena sam prelepim osobama koje su toliko svestrane, bogate raznim znanjima, iskustvom i umećem i zaista za mene je to lepota koja je jedino važna. Ja jesam svesna svog izgleda ali mislim da je ono što ostavlja utisak kod drugih ljudi zapravo činjenica da imam vere u sebe. Bitno je da osoba ostavi utisak a ne njena lepota. Čovek kada veruje u sebe zapravo izražava najlepši deo sebe.
I za kraj, kako jedna naučnica i maratonka gleda na kozmetiku, šminku i sve te nazovimo ženske rituale?
Pa ja jako volim kozmetiku, volim da izgledam negovano, volim parfeme. Negovana kosa i koža, par kapi parfema i malo maskare i to je dovoljno da se osećam prelepo.
